Winter madness
Dan 20.01.2018. Ustao sam u 9 sati i jedva sam čekao da izađem napolje. Svi uslovi su bili isponjeni. Snega je bilo. I više nego dovoljno. Posle doručka odmah sam se spremio za napolje.
Ostao sam napolju celo prepodne i malo duže. Osećao sam se potput najgoreg deteta u vrtiću. Želeo sam da provedem što više vremena u snegu. Sećam se došao sam na brdo gde je spomenik Griček, otišao sam na deo gde još uvek niko nije koračao i pustio sili zemljine teže da me obori na zemlju. Uživao sam! Pri tome, vremenski uslovi su bili i više nego dobri, tako da sam mogao da koristim telefon kao foto aparat. Otišao sam i do druge strane grada. Sećam se priče sa mojom sending koordinatorkom Tamarom, kao nema snega u Sloveniji. Pa evo ga, i ja sam napolju. Doduše ne znam da se skijam i staze su malo daleko od mene(ja sam u Črnomelju), ali sam znao šta trebam da radim.
I ovako sav mokar sam došao u stan, gde je Toni spremao ručak. Nije me primetio, a da jeste ne znam kakva bi mu bila reakcija. Iskoristio sam priliku da obeležim naše sanduče. Posle početnih mesec dana imamo funkcionalno sanduče. Samo je jedini problem što je non-stop otvoreno(skinuta je brava iz sandučeta). Posle ručka svako je otišao na svoju stranu. Toni je otišao na košarkašku utakmicu lokalnog kluba KK Kolpa, a ja sam iskoristio priliku da se odmorim. No kakav je to odmor bez slatkiša.
Posle večere sam iskoristio vreme da se spremim za nove sportske izazove koje su me čekale sutra. Takođe sam iskoristio vreme da završim Heretic-a i da počnem da igram igru koja se oslanja na tu priču – Hexen. Zbog toga se Heretic 1 i 2 i Hexen 1 i 2 stavljanju pod istom kapom. Do tada…
Nije bitno 