EVS dairy – dan 12

Produktivno da produktivnije ne može da bude

Dan 19.12.2017 je bio pravi za rad, napredovanje i rešavanje problema. Skupili smo se u 9 ujutro u Hiša Sadeši, ali smo morali da čekamo do 12 sati kako bi mogli da radimo. Do tada smo pomogli Tamari i Barbari oko mog ugovora. Nešto posle 12 sati smo otišli u finansijski sektor opštine Črnomelj kako bi uradili jako čudnu stvar. Naime samo građani Hrvatske i Slovenije moraju da imaju svoje BIP brojeve. Taj proces je trajao 10-15 minuta. Ti brojevi su nam potrebani radi otvaranje računa u banci. Ali smo morali opet da čekamo radi otvaranja banke. Do tada smo bili u kući i ručali.

U banku smo otišli nešto posle 14h. Posao je bio standardan, sa puno utrošenog papira, puno potpisa, ali uspešno završeno. Sada moramo da čekamo na izradu kartica i dobijanje dozvola za boravak. Vratili smo se u dom tako da popišemo vodu i da se spremimo na put za Metliku. Tamo smo imali radionicu pravljenja praznične čokolade.

Posle vrlo zanimljive radionice, krenuli smo ka bezinskoj pumpi. Tu sam kupio svoju karticu za mobilni sa slovenačkim brojem telefona. Tako da sam tog dana postao pravi slovenac. Po povratku smo trebalo da pokupilo Boštjanovu čerku, ali je imao problema sa svojim automobilom, pa smo morali da se svratimo do njegove kuće da zamenimo vozila. Svi mi smo išli za Črnomelj, samo što je ona morala da bude u određeno vreme u gradu, tako da je ona imala prednost. Mi smo se vratili u stan oko pola 9 uveče.

Posle svega je došlo vreme za zasluženi odmor, ovako se zavržavaju neophodne stvari. Ne savetujem da čitate izveštaj od juče…

EVS dairy – dan 11

Ne ide kako treba, ali opet završavaš stvari

Dan 18.12.2017 je za mene bio „Dan D“ u Črnomelju. Pošto nismo bili u mogućnosti da sredimo vize pre našeg polaska, morali smo da ih rešavamo prvog radnog dana. Oko osam sati čekao sam poziv od Boštjana da krenemo. Međutim tek posle pola sata sam dobio poruku da on nas čeka u Hiša Sadeši. Otišli smo odmah tamo i krenuli ka gradu. Odmah smo se uputili do opštinske uprave da rešimo stvaru. Međutim našla su se dva problema. Prvi je što nisam dobio ugovor potpisao od moje sending i hosting organizacije. Taj problem je mogao da se zakrpi do petka. Drugi problem je bio vezan za moju hosting organizaciju. Nisu bili odmah u mogućnosti da uplate 70 eura za troškove izrade privremenih dozvola za boravak. Tu smo stali i na par sati pokušali da sastavimo redove.

Pošto je Boštjan prvi put radio i pošto sam objasnio da je problem bio što moja sending koordinatorka nikada nije videla naš zajednički dokument, svu krivuicu smo sručili na koordinatora našeg projekta, Dejana. Jednostavno niko od nas ne voli njegov opušteniji pristup, a tek to što nas nije obavestio o informacijama za opštinu. Kada smo sve obavestili i prikupili novac, otišli smo nazad da pokrenemo postupak. Postupak je uspešno pokrenut, a moja dušnost je bila da u petak donesem kopiju ugovora. U međuvremenu moja sending koordinatorka Tamara je sarađivala sa Barbarom iz Slovenske Filatropije radi rešavanja problema oko mog ugovora.

Posle smo nas trojca radili mnogo zanimljiviju stvar. Iz jednog stana smo nosili dva ormana i kauč koji bi će biti potrebno u našem stanu. U međuvremenu naša kuhinja je bila spremna za normalno korišćenje. Kada smo sve uneli u stan, Boštjan je otišao u Metliku gde je imao radionicu. A mi smo se spremali za prvu zajedničku kupovinu. Bila je obimna kupovina, pa samim tim i teško za nostiti. Ipak uspeli smo sve uneti posle nekih 10 minuta.  Za nagradu smo imali bogatu večeru. Nisam se previše najeo, ali dovoljno da ostatak dana iskoristim da se opustim. Sve u svemu vrlo produktivan dan, bar smo nešto počeli…