Posle nekoliko godina istraživanja odlučio sam na korenite promene za doček Nove Godine. U pitanju je putovanje i to daleki put. Išao sam za Krakov, Poljska koja je odaljena od Beograda 773 km. Bio sam zadovaljan i jedva sam čekao da vidimo kako drugi dočekuju Novu Godinu. Međutim nije to bila jedina pozivnica tamo. Na desetak kilometara južnije od Krakova nalazi se Velička poznata po 700 godina staroj rodniku soli. A na 75 km zapadnije nalazi se najveće zlo II Svatskog Rata – Aušvic. Evo i utisaka posle putovanja iz prve ruke.
Put do Krakova – 25 hours travel thought hell
Početna stanica našeg puta je bio parking preko puta Buvlje pijace na Novom Beogradu (Blok 42 – ugao ulica Antifašističke borbe i Jurija Gagarina). Ako se pitate zašto tamo a ne kod Sava Centra, to je zato što se uprava jednog restorana bunila da autobusi smetaju prilikom obavljenja svog posla. Što je najgore sad su napravili još veću i nepotrebnu gužvu. Elem zbog takve situacije na daleki noćni put smo krenuli 15 minuta kasnije nego što je planirano. Posle obaveznog stajanja u Novom Sadu radi prikupljanja putnika i bezbolnog puta koristeći autoput stigli smo do Srpsko – Mađarske granice. I tamo nas je sačekalo haus i pauza za spavanje. Posle 8 sati čekanja (više vremena smo čekali da prođemo Mađarsku granicu) ušli smo u Mađarsku i u bezgraničnu zonu. To sam shvatio kada smo stali blizu Slovačke granice. Vozač je odradio neke tehničke stvari i posle toga smo samo prošli pored table da smo ušli u Slovačku. Tako je bilo i u ulažu u Poljsku. I taman kada smo trebali da stignemo u hotel desio se saobraćajni udes. Vozač autobusa je bukvalno liznuo automobil poljskih tablica. Automobil je upravljaja jedna žena, koja je bila poprilično nervozna i zvala policiju. Posle dodatnih sat i po čekanja, platili smo kaznu od 300 poljskih zlota (nešto manje od 70 eura) i krenuli dalje. Tokom čekanja atmosvera u autobusu naprotiv je bila jako vesela zahvaljujući ekipi smeštenoj u donjem delu autobusa (inače autobus je bio dvospratni). Posle 25 sati putovanja stigli smo do hotela. Bio sam u sobi sa još dva momka iz Novog Sada i čim smo stigli u sobu zakovali smo se u krevete, uz informaciju da će biti organizovana mini tura do Trga.
Dan prvi – Sedi i jedi
Nas tridesetak odvažnih je krenulo u malu šetnju po gradu sa našom vodičicom puta. Prvo smo se Videli Galeriju Krakovsku. To je ustvari tržni centar, kao na primer Tržni Centar Ušće, samo što je još 3 puta veće. Nismo tada ulazili unutra jer je bilo zatvoreno, nego smo nastavili dalje. Prolazeći kroz park i ulicu Florianska (poznata po velikom broju restorana i kafića), stigli smo do Trga i otišli svako na svoju stranu. U tom trenutku vršile su se poslednje pripreme za gradski doček Nove Godine. Na prvi pogled pada ogramna bina koja je spremljena samo za taj događaj, tako da imaju na koga organizatori Novogodišnjih veselja u Srbiji da se ogledaju :). Posle večere kupljene u jednom od uličnih prodavnica, naleteo sam na Hard Rock cafe u odlučio da uđem da bacim pogled. I nema omaške, veliki broj suvenira dobijenih od poznatih svetskih o domaćih muzičara, muzičke opreme i slično krasi ovaj prostor podeljen na tri sprata. Šta više moglo se nešto popiti, jesti i kupiti suvenire. Kasnije sam shvatio da skupoća ovog kafea nije bila prepreka za davanje konačnog utiska. Posle toga vratio sam se u hotel i završio ovaj turbuletni dan.
Dan drugi – Velička, pod i na Vavelom, Nova Godina
Posle šest dobro odspavanih sati i dobrog doručka u hotelu, bio sam spreman za put u Veličku, gradić udaljen desetak kolimetara južnije od Krakova poznat po najstarijem rudniku soli u Evropi. Mogu slobodno reći da je naš hotel mogao da se zove i hostel po uređenju, ali dobro. Ponovo smo kasniji, ali ovog puta zbog vodičice puta, koja se uspavala :). Međutim to nam se nije obilo u glavu jer smo čekali između 5 i 10 minuta za ulaz i bili odmah spremni za obilazak. Posle spoštanja na oko 150 metara dubine koristeći 27 pari stepenica uz pratnju vodiča na engleskom jeziku proši smo kompletan rudnik za nešto više od 2 sata. I protom videli dosta toga. Od prvih radova u rudniku, načinu rada u rudniku tokom daljeg razvitka, skuptura od soli, slika, prirodnih jezera… Sve u svemu jep praznik za oči.
Na povratku u Krakov se grupa podelila na dve grupe. Jedna je ostala u centru grada, a druga se uputila ka hotelu. Bio sam u grupi koja je išla do centra grada i iskoristila priliku da ruča u preporučenom restoranu “Pod Wawelem”. I nisam za džabe čekao mesto u tom restoranu 20 – 30 minuta. Dobra usluga, želja zaposlenih da gostima bude sve OK i (pre)velike porcije sa jelom. Tako da posle priča “svinjska kolenica” i “gulaš” imam priču “svinjska rebarca”. Mada sam prvo hteo grilovanu piletinu, ali mi je konobar preporučio svinjska rebarca, koja su tog dana bila po specijalnoj ceni. Mogu za sada da kažem da je sav sadržaj kipeo iz tanjira!!! Pošto sam se gospodski prejeo, odlučio sam da ručak svarim na Vavelu, koji je bio preko puta. Vavel je prvo naselje koje je izgrađen na prostoru sadašnjeg Krakova, a može se predpostaviti da su tamo živeli Vavilonci. Ovo utvrđenje sa katedralom i još par pratećih zadržina izgrađena je neposredno pošto je knež Krak ubio zmaja. Verovatno je po knezu Kraku ovaj grad dobio ime, a zmaj (čija maketa se nalazi ispod tvrđave) je postao simbol Krakova. Tako da ćete usput sresti razne suvenire sa zmajem u glavnoj ulozi. Da sam otkačen kao i neki moji prijatelji, verovatno bi se vratio iz Krakova sa cegerom sa zmajem koji vodi psa u šetnju :). U sklopu Vavela nalazi se katedrala (ulaz se plaćao) i zamak sa propratnim zgradama, u kojima su smešteni manji muzejski prostori i prodavnice sa suvenirima. Ispred jedne od njih nalazi se oko 20 muzičkih kutijica sa melodijama poznatih pesama. Prvo što sam mogao da zaključim je da i u Poljskoj ima mnogo fanova pokojnog Džona Lenona, jer nije bilo drškice za okretanje ispred kutijice na kojoj je pisalo “Imagine”. Posle provedenih par sati na Vavelu, vratio sam se u hotel i spremao sam se fizički i psihički za Novogodišnje slavlje.
Tada sam odlučio da ne idem sa dobrim delom hotela u klubove za Novu Godinu i ispostavilo se kao dobra odluka. Ne zato što je društvo bilo njanjavo, naprotiv, u klubu bi mi bilo dosadno. Nemam više naviku da odlazim u klubove (a i pitanje je dali ću povratiti tu želju), a u ovom slučaju “kupio” sam korisne sate za spavanje. Elem tokom spremanja gledali smo uživo prenos sa proslave u Krakovu. I na kraju proslave setio sam se jedne činjenice. U vreme hladnog rata Poljska je bila na strani Sovjetskog saveza. I kultura sa zapada nije bila prisutna u tom trenutku. U toku rata najpopularnija muzika u Poljskoj je bila (EX)YU rock. Toliko je bio popularan da je među ostalog izdata kompilacija prepeva pesama na Poljski jezik. Pošto smo preko TV-a čuli prve taktove pesama “Verujem, ne verujem” od Bajage i “Balkan” od Azre, pojačali smo TV tako da je verovatno ceo naš deo hotela čuo šta radimo :). Neposredno posle kraja druge pesme zapalio sam iz sobe pravo prema trgu.
Tamo sam video ograđeni prostor za upad i redare koje pretresaju narod na samom ulazu. U samom prostoru uglavnom ljudi i prenosivi toaleti koji su bili pozadi. Izbor muzike je bio ok, svirali su domaći pop i rock izvođači za koje nikad nisam čuo. Ti izvođači su se smanjivali na svakih 5 do 15 minuta u zavisnosti od repertoara i na početku je bilo teško pratiti, vreme je sporo prolazilo. Pošto sam dočekao odbrojavanje, očekivao sam veliki vatromet. Međutim video sam manje i pojedinačne vatromete koji su palili barem do 1 sat. I to je OK :). Celo dešavanje je trajalo do pola 2 i posle toga se narod polako razilazio. Prošetao sam glavnom pešačkom ulicom, restorani, klubovi i kafići i dalje otvoreni, a narod slobodno šetao ulicom. Po povratku na trg, uzeo sam jedno parče svinjetine sa šampinjonima i za dezert jabuku prelivenu sa crnom čokoladom. Posle toga sam krenuo pravac u hotel. Usput sam kupio limenku domaćeg “Žubr” piva. Rekao bi da je to Poljska varijanta na “Jelen” i “Lav” pivo, samo sa malo višim procentom alkohola(6%). Po dolasku u hotelu sručio sam se u krevet i kraj vrlo produktivnog dana.
Dan treći – Rokerski oporavak
U 9 sati imao sam trzalj, pošto su momci iz sobe imali želju da ustanu da doručkuju (svaka čast). Da li im je pošlo za rukom ne znam, ali ja sam ustao u 14 sati i soba je bila prazna. U 15 sati izašao sam u šetnju radi oporavka od Nove Godine. Pošto sam video da skoro sve radi u centru grada, rezervisao sam večernji termin u Hard Rock cafe-u i nastavio ka delu koju danas nazivaju Romskim getom – Kazimierc. Posle malog kruga po ovom delu grada vratio sam se do centra grada šetajući se uz reku Vislu. Posle ponovnog provedenih četiri sata napolju vratio sam se u hotel. Spremio sam se u večernji izlazak u Hard Rock cafe i zaokružio odličao utisao o ovom prostoru. Kao što sam i ranije rekao skupoća ovog prostora nije pravio problem. Posle kupovine uspomene na posetu ovom prostoru, vratio sam se u hotel. U međuvremenu sam saznao da moram sutra rano da ustanem radi poseti Nemačkom nacističkom logoru Aušvic. Po povratku u sobu rekao sam kolegama u sobi za tu informaciju i legao u krevet. U tom trenutku nisam bio svesan šta me sutra čeka tamo.
Dan četvrti – Enter the gates Auschwitz awaits, i poslednji pozdrav Krakovu
Posle ne baš dobro prepospavane noći, nisam bio siguran šta me čekalo za nekoliko sati kada budem krenuo u šetnju po Aušvicu. Posle dobrog doručka, odmah sa se uputio u autobus. Bilo je strikno u to i to vreme biti u autobusu zbog striknih pravila zakazivanja. Ispostavilo se da jedan momak nije stigao na vreme i morao pomoću štapa i kanapa da dođe do Aušvica. Pošto smo pokupili ekipu iz hostela, krenuli smo pa put oko 70 km zapadno. Ni ovog puta nije bilo puno čekanja, odmah smo se uputili da poništimo karte, pokupimo radio opremu kako bi bolje čuli vodiča i podelili se u dve grupe. Nije sada trenutak prepričavati celu priču od odlično spremljenog vodiča, koji nas je uveo u celu priču. Ispričaću samo najzanimljivije stvari. U 4 godine, koliko je radio logor, ubijeno je oko milion ljudi, uglavnom jevreja. Radili su u logoru samo radno sposobni ljudi, ostali su odmah poslati na “tuširanje” tečnim gasom. U “muzeju” sačuvane su patike, četke za cipele, naočare, stake i druga pomagala za kretanje, ženska kosa i materijal koji je pravljen od iste… Nisam hteo da slikam unutrašnjost “muzeja”, iako postoji mogućnost za slikanje pojedinih delova bez blica. Treba reći da nije ništa dirano od upada vojske sovjetskog saveza u logor Januara 1945. godine, što je jako dobra stvar jer se može videti kako su stvarno izgledali kasarne i originalna gasna komora. Preostale gasne komore su Nemci dinamitom dogli u vazduh. Posle kratke pauze za toalet, krenuli smo i do kraće posete nacističkom logoru Aušvic II – Birkenau. Za razliku od Aušvica, u Birkenau su se koristile drvene daske, od kojih su sagrađene drvene barake, za pokretanje Poljske industrije posle II Svetskog Rata. Po povratku u autobus osetio sam umor od neprospavane noći i prespavao povratak u Krakov.
Posle nekog vremena ponovo smo u centru Krakova i imali još par sati do konačnog pozdrava od Krakova za ovaj put. Ovog puta za pobećivanje gladi obratio sam se jednoj piceriji na trgu, koji koriste peć na drva za pečenje pice. Posle ručka ostala je samo još jedna lokacija da se poseti za ovaj put – Galerija Krakowska. Ovu građevinu bi opisao kao Tržni Center “Ušće” samo tri puta veći. Tako da tamo se može naći obuća, odeća, tehnika, restorani, kafići, supermarket… Iskoristio sam priliku da pazarim sebi sve neophodne stvari za put i častim sebe prvim sladoledom u 2015. godini. Po povratku u hotel spakovali smo sve stvari, imali problem jednog pasoša u putnoj torbi, a ne pri sebi i krenuli nazad u Srbiju.
Put u Beograd – Otpratila nas je kiša, dočekala na sneg
Posle dobre ali uspešne saradnje primili smo tri devojke iz Crne Gore koje su morale da se vrate sa nama u Beograd kako bi uspešno uhvatile autobus za Crnu Goru. Inače one su putovale u nesretnoj prvoj grupi. Nije bilo većih problema na povratku sem što smo na Mađarskog granici čekali oko 3 sata i ušli u Srbiju bez pečata (a gde je pečat:)). Inače po polasku u Krakovu nije bilo ni draga od snega, šta više padala je kiša. U Srbiji sneg na pretek. Stajemo prvo u Novom Sadu i posle u Beogradu razilazimo se i odlazimo svako svojim kućama uz nadu da ćemo putovati ponovo.
Još nešto…
Da ta famozna prva grupa je pošla prvim autobusom i stigli su na sred Mađarske gde se autobus pokvario. Pošao je drugi, ali se i taj autobus pokvario na 10 km od prvog. Tek sa trećim su stigli u Krakov 31.12. Dobili su od agencije još jedan dan gratis, ali su tri Crnogorke morale sa nama da idu za Beograd zbog logističkih razloga. Iskoristio bi samo priliku da se zahvalim ekipi iz Manga Trip-a i iz hotela Monika na dorboj organizaciji i druženju.
Za sada toliko. DJ Palić.
Nije bitno 